Ako se sad Rusi i Turci ne dogovore o Siriji...

Нема шансе да ће Руси, после толико уложеног у борбу против рушитеља Сирије, дозволити да неко други одређује њену судбину. Мислим да би то био пораз Русије.

Док се чека истинска сагласност око политичког решења, изгледа да још нема ни подршке свих који су нужни да би договор о примирју у Сирији заживео. Судећи по изворима Ројтерса, побуњеничке групе за сада нису дале своје одобрење. Једна од препрека је и, наводно, то што је предложено да из примирја буде искључена област око Дамаска, коју Асад покушава да очисти од непријатељских фракција. Асаду близак портал „Ел Масдар” јавља и да би, што је очекивано, из примирја биле изостављене џихадистичке групе Исламска држава и Фронт за ослобођење Шама, како се однедавно назива Нусра фронт, сиријски огранак Ал Каиде. У замену за турско посредовање према побуњеничким групама, пише „Ел Масдар”, Асад би дозволио достављање помоћи некима од опко-љених устаничких градова.

Турска под Реџепом Тајипом Ердоганом, заправо, понаша се као да јој није мрска идеја да од иранског архиривала Саудијске Арабије – тренутно ослабљене економским потешкоћама, трвењима са Западом, нејединством држава Персијског залива које настоји да окупља уз себе и неуспешним ратовима у Јемену и Сирији – преузме доминацију над сунитским Блиским ист-оком. Сирија је можда упала у ту игру и, ако је то исправна процена, то ће отежати договор Турске и Ирана, који жели да задржи утицај на Асадову земљу и преко ње, како се верује, коридор ка Либану, још једну земљу над чијим политичким приликама доминира.

Још једна земља где се турски и ирански интереси не поклапају управо је Ирак, који је под великим утицајем Техерана. У Ираку Анкара држи своје трупе, наводно око две хиљаде људи, против чега су, уз владу у Багдаду, најгласније протестовали Иранци. Те јединице су у Ираку према договору са владом тамошњег курдског региона. Многи верују да је један од разлога из којих су САД одавно почеле да подржавају ирачке Курде, осим слабљења Садама Хусеина и, очито, нафте на њиховој територији, и то што њихова област представља тампон-зону према Ирану. Можда су се том логиком водили и Турци када су успоставили чврсте везе са ирачким Курдима, док сиријске држе на нишану.

Да ће политички договор о томе како би Сирија убудуће требало да изгледа ипак морати још да се припрема, морало се закључити и након прошлонедељног састанка министара спољних послова три земље у Москви. И тада је деловало да су два савезника Асада и покровитељ његових противника потпуно сложни све док, опет, Чавушоглу није пласирао опаску, релативну дискретну, привидно начелан став који би свако потписао, али је у њему била садржана и жаока која је, као и сада око судбине Асада, вероватно такође подбола Русију нешто мање него Иран. Чавушоглу је казао да Сирију ваља ослободити свих страних бораца, не само оних који су оружје дигли на власт у Дамаску, већ и таквих који је подржавају. Те стране борце је Асаду обезбедио Иран, шаљући му хиљаде шиита из околних земаља, на првом месту Либана, Авганистана и Ирака.

Због тога је вероватније да су на саопштење Турске да је споразум постигнут Русија и Иран реаговали уздржано јер истинског поклапања око дугорочног уређења Сирије још нема. И према изворима Ројтерса, Москва и Анкара су близу компромиса за какав се од раније претпоставља да ће бити једини могућ исход: да се Сирија подели у неформалне зоне утицаја спољних актера и федерализује под влашћу алавита, огранка шиитског ислама којем припада и Асад, који би остао на власти још неко време пре него што би се, уз гаранције да ће он и његова породица бити безбедни, повукао у корист другог алавита.

Извештаје државних и властима блиских медија из Турске о постигнутом споразуму, објављене јутрос, убрзо је поновио и Анкарин шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу. Кремљ је поручио да још не може ништа да коментарише, док је Иран одабрао да за сада ћути, што би се могло схватити као потврда тих навода, само да Чавушоглу није изговорио и неколико ствари из којих се види колико је договор још неизвестан.

Осим споразума о примирју, рекао је турски министар спољних послова, припремљена је и политичка резолуција. Обе су, тврди Чавушоглу, спремне да одмах буду примењене. Ако је то тачно мора да су Москва и Техеран дигли руке од сиријског председника Башара ел Асада, за којег је Чавушоглу поновио стари турски став да не може имати никакву улогу у политичког транзицији земље, јер се она око њега, према оцени Анкаре, не може ујединити. Русија је раније стављала до знања да би се о смењивању Асада – несумњиво, опет неком фигуром с којом би била у добрим односима – дало разговарати, али свакако не пре него што Сирија не буде стабилизована под њеним условима. Иран је, пак, било какву идеју о уклањању Асада, макар и најелегантнијем, тврдо одбијао.